OTVORENO PISMO INTELEKTUALCIMA KOJI SE NE USUÐUJU DA SLOŽNO ISTUPE PROTIV MLADIH IKONOBORACA

Ekološki ikonoborci na delu: skrnavljenje slike Gustava Klimta „Život i smrt“ u bečkom

Leopold Muzeju 15. novembra 2022

Intelektualci svih zemalja, gde ste? Zar ne vidite šta se događa pred vašim očima? Mladi, čiji je mozak politički korektno potpuno izriban, nasrću na umetnička dela po muzejima! Oštećuju ih! Šta više lepe se za dela najpoznatijih svetskih slikara! Sve to da bi, kakao kažu, skrenuli pažnju javnosti na zagrevanje planete. Kao da bi oštećivanjem jednog umetničkog dela koje pripada zaostavštini čovečanstva bilo moguće da se svet pokrene u odlučnu borbu protiv klimatskih promena!

Vlasti koje, inače, oštro kažnjavaju svaki sličan individualni čin, ispoljavaju sada krajnju uzdržanost. Možda zbog činjenice da je u vreme održavanja svetske konferencije o klimi u egipatskom gradu Šarm el Šeihu došlo do niza sličnih napada u više drugih evropskih gradova kao i u SAD. Drukčije rečeno, njima je očigledno bilo jasno da se uopšte ne radi o spontanim već o dobro organizovanim i sinhronizovanim akcijama iza kojih stoje određene veoma uticajne međunarodne fondacije sa kojima je bolje da se zbog moralnih razloga ne dolazi u sukob. Kada je, međutim, reč o intelektualcima, onda bi stvari trebalo da stoje drukčije. Humanističke i etičke vrednosti moraju se braniti svim sredstvima. Sa njima se ne trguje. Još manje je dopustivo da se neke od njih žrtvuju zarad ostvarivanja bilo kakvih utopističkih vizija. Na žalost, to se upravo dešava, a pred time intelektualci svih zemalja ćute!

Naravno, niste svi oduševljeni takvim stanjem stvari. Neki od vas reaguju, čak javno. Drugi pišu članke i knjige. Na žalost, njihov glas ostaje bez većeg odjeka jer se uglavnom radi o pojedinačnim reagovanjima. U njihovim napisima podrobno se ističu problemi, ali se izbegava davanje konkretnih sugestija za njihovo rešavanje. Još uvek nema konkretnih inicijativa u prilog kolektivnih akcija kojima bi se mobilisalo javno mnenje protiv nasrtaja mladih na kulturnu zaostavstinu čovečanstva niti žigosanja njihovih podstrekivača. Nema ni kolektivnih poziva, a kamoli peticija upućenih nacionalnim i međunarodnim ustanovama kojima bi se upozorilo na ovaj problem. Ne samo te institucije već i univerziteti, akademije nauka, udruženja književnika, umetnička društva, o Ujedinjenim nacijama, UNESCO-u ili Evropskoj Uniji već da se ne govori, ćute kao zaliveni. Nema sumnje zbog straha da bi mogli da budu optuženi za zastupanje radikalno desnih odnosno proruskih stavova. A ako se koja visoka ličnost iz političkog ili kulturnog života ipak usudi da progovori o toj temi, onda jedino stoga da bi umanjila krivicu mladih ikonoboraca za počinjena (ne)dela. Naravno, kažu oni, to što mladi aktivisti rade nije u redu, ali njih treba razumeti, jer oni žele da na taj način, trgnu javnost iz učmalosti kako bi se spasla klima. Niko se, međutim, ne usuđuje da tim istim mladima pokuša da objasni da su oni zapravo žrtve manipulacije finansijskih i političkih moćnika koji u desakralizaciji kulturnog nasleđa vide najpouzdanije sredstvo za onemogućavanje razvoja kritičke svesti. Što je ona potisnutija, to je manja opasnost od stvaranja organizovanog otpora protiv neoliberalne sociopatije koju su finansijski-političke elite nametnule čovečanstvu.

Šta, međutim, znači ovo ćutanje intelektualaca pred nasrtajima na kulturnu ostavštinu čovečanstva? Ništa drugo do kolaboracije sa mahom levo-liberalnim vladajućim krugovima koji slede liniju američkih demokrata. To posebno dolazi do izražaja u vreme kampanja za izbor predsednika ili kongresa SAD kada se akcije podrške njihovim ideološkim ciljevima usaglašavaju širom sveta. Da li se to isplati? Mnogima itekako. Doduše, postmodernizam obavezuje prihvatanje jednog odrđenog pogleda na svet i zastupanje dekonstruktivnih etičkih i estetskih vrednosti. Međutim, kolaboracija sa vladajućim elitama garantuje subvencije, publicitet, prisustvo u medijima i „awards“-e tj. prosto rečeno nagrade uključujući Nobelovu.

Sa materijalističke tačke gledišta, konjunkturnost se uvek isplati. Međutim bliskost sistemu nameće intelektualcima tendencioznost i konformizam uključujući onaj politički korektni što je, etički gledano, problematično. Ovo tim pre što vladajući neoliberalni sistem nameće čovečanstvu jednu novu vrstu totalitarizma. U tome mu zdušno pomažu upravo lažno leve stranke koje, po ugledu na američke demokrate, favorizuju manjinske skupine naspram većine građana. Cilj im je ne samo da obezbede glasače iz ovih društvenih grupa već i da davanjem potpore njihovim najbesmislenijim utopijama razbiju ljudsko društvo na usitnjene i zatvorene identitetske zajednice. Šta se time želi da postigne pokazuje i nasrtaj na kulturno nasleđe čovečanstva: skrenuti pažnju javnosti sa daljim razgrađivanjem društvenog blagostanja ubrzanim drastičnim zaokretom ka „zelenom“ (klimatski blagonaklonom?) privređivanju. Rezultat nije izostao: umesto solidarnog istupanja protiv sve žešćeg pogoršavanja sveopšte dobrobiti, produbljuju se jazovi između ljudskih zajednica na radost svih onih koji će iz toga izvući željeni politički i finansijski profit.

Moglo se očekivati da ćete vi, intelektualci, s obzirom na vaš obrazovni nivo i položaj u društvu, ukazati na tu činjenicu. Međutim, vi ćutite. Ne nudite javnosti nikakvu konstruktivnu viziju budućnosti, nikakvu pozitivnu alternativu, nikakvu originalnu humanističku ideju ili ideal. Umesto toga vi joj samo prenosite koncepcije koje ste preuzeli iz levoliberalnih ideološkopolitičkih krugova, a to su upravo one koje izvrću sve ljudske etičke, estetske i moralne vrednosti, To su one koje nipodaštavaju zdrav razum, a racionalni kritički duh zamenjuju emocionalizovanim kolektivističkim reagovanjima. Kako onda da se na vas gleda kao na predvodnike u borbi za odbranu slobode stvaralaštva i tekovina vekovne borbe za građanske slobode kada se ne usuđujete da složno istupite ürotiv onih ideološko-političkih snaga koje žele da svim mogućim sredstvima onemoguće dalju duhovnu emancipaciju ljudskog roda? Da je drukčije, zar ne bi oklevali da odlučno, kolektivno i beskompromisno istupite protiv mladih ikonoboraca i njihovih huškača iz pozadine?

Ne. Vi niste spremni da idete tako daleko. Suviše se bojite da zbog toga ne budete žigosani kao nazadnjaci odn. desničarsko-populistički teoretičari zavere. Strah vas je da otvoreno i nedvosmisleno istupite protiv varvarizacije ljudskog društva, što je ravno kukavičluku. Stiglo se već dotle da neke od najviđenijih kulturnih institucija svetskog glasa doslovce bauljaju pred besmislenim optužbama za rasizam nezrelih mladih američkih „vokista“ (woke people) u faktičkoj službi američkih demokrata. Ovi se već ponašaju poput zloglasnih crvenih gardista iz doba kineske Kulturne revolucije koji primoravaju neistomišljenike na ponižavajuću javnu samokritiku. Za sada je posledica izbacivanje s posla i upropašćivanje karijere. Ali, ako se nastavi ovakav trend i poprimi razmere kolektivne totalitarne ideološke pošasti, šta će mu biti ishod? Teror političkog jednoumlja? Koncentracioni logori za neistomišljenike? Progon i satiranje zbog porekla ili boje kože odn. kolektivnog „istočnog greha“ zbog kojeg treba da ispaštaju potomci? Sličnost sa totalitarističkom praksom nacizma, fašizma i komunističkih režima je očigledna i – zastrašujuća. Umesto u svetlu humanističku budućnost, čovečanstvo se sunovraćuje u najmračniju prošlost. Svet gori, a njena politički korektna (ne)inteligencija se češlja!

Zbog svega toga potrebno je da se takvom besmislenom, bolje reći sumanutom društvenom razvoju odlučno stane na put. Ko veruje da će razumevanjem i popustljivošću navesti pristalice takvih pokreta na razboritost grdno se vara. Mladi, nezreli aktivisti koji su bili podvrgnuti sistematskom ideološkom ispiranju mozga videće u tome samo izraz slabosti. To će ih jedino ohrabriti da budu još agresivniji u nametanju svojih stavova. Ovo tim pre što oni znaju da njihova delatnost ima blagoslov uticajnih levo nastrojenih političkih i finansijskih snaga, prevashodno američkih. Međutim, ne bi smelo da se zaboravi da je svaki totalitarizam, bez obzira da li je verski, ideološki, rasni ili klasni uvek povezan sa načelom delikta mišljenja i propraćen uništavanjem kulturne zaostavštine. Stoga, intelektualci, ako želite da do toga više ne dođe, onda se odreknite kolaboracije sa vladajućim centrima moći. Organizujte protestne skupove, pozivajte na štrajk protiv svih onih nacionalnih i međunacionalnih ustanova koji totalitarizmu utiru put. Ne štedite ni ministarstva, ni univerzitete, o tzv. liberalnolevim političkim strankama, koje u stvarnosti istupaju kao ekspoziture američkih demokrata, već i da se ne govori. One zaslužuju da ih prilikom izbora birači sankcionišu. Bojkotujte udruženja i nevladine organizacije koje podržavaju nasrtaj na slobodu misli i na kulturnu zaostavštinu. Pritom ne oklevajte da pozovete na odgovornost ni one „filantropske“ fondacije koje, poput Getty Fondation, ali takodje i Ford Foundation ili Open Society Foundations, takve pokrete plaćaju, usmeravaju i koordinišu im akcije širom sveta. One se moraju raskrinkati i staviti na stub srama jer je njihova krivica kao podstrekača napada na kulturno nasleđe čovečanstva još teža nego mladih počinilaca koji, s obzirom na svoju nezrelost i indoktrinisano obrazovanje, nisu u stanju da prozru u kojoj su meri zloupotrebljeni u korist moćnika. Nemojte, dakle, da duže ćutite već pređite na delo.