REFLEXIONS

     Nema većeg izazova za istoričare i novinare od nepristrasnog odnosa prema prošlosti i sadašnjosti. Profesionalna etika od njih zahteva da svoje tvrdnje potkrepe izvorima, ako je moguće prvog reda. No, oni su ili retki ili teško dostupni. Šta više, oni su ponekad nepotpuni i lapidarni, a ponekad toliko obilni i raštrkani da ih je praktično nemoguće konsultovati. Još gore je što su svedočanstva, koja bi mogla da ukažu na namere činilaca koji vuku konce događajima iza scene, ne retko namerno uništavana, falsifikovana ili nezabeležena. Nastojanja protagonista da uklone tragove svjih ne uvek slavnih postupaka olakšava fabrikovanje istorijskih i političkih mitova. Zahvaljujući tome vladajući krugovi mogu efikasnije da izvrću činjenice i da ih zloupotrebljavaju u propagandističke svrhe, dok istoričari i novinari bivaju navedeni na krivi put. Pokušaju li to da izbegnu i da, u ime profesionalne etike, kritički preispituju činjenice, onda im preti opasnost da budu žigosani kao „revizionisti“ ili kao zastupnici „zavereničkih teorija“. Posledice takvog etiketiranja znaju da budu teške. One mogu da utiču na naučnu ili novinarsku karijeru inkriminiranih lica. Otežaće im se, ako ne i onemogućiti komunikacija sa javnošću. Takođe može biti dovedena u pitanje i njihova materijalna pa i fizička egzistencija. Šta, onda, da se radi?

     Najlakše bi, naravno, bilo da se ćuti. No, neće li se time učiniti usluga protivniku koji zapravo radi na podrivanju slobode misli i govora, a to su dva najvažnija načela na kojima počivaju ljudska prava i demokratija? Podsticanje napretka nauke i čovečanstva ne može se ostvariti ukoliko se preispitivanje zvaničnih tvrdnji bude i dalje smatralo deliktom mišljenja kojeg treba sudski proganjati i kažnjavati. Nametanje tabu-tema i „političke korektnosti“ samo je izraz težnje da se traženje za spoznajom istine blokira pomoću dogmi. Kome uskrsnuće sholastičkog duha i intelektualno glajhšaltovanje koristi nije teško da se pogodi. Napretku svakako ne, nazadnjaštvu, međutim, da. Ne treba se, stoga, čuditi što se, zbog toga, ponovo srlja u prohujalo totalitarno doba.

Iako se čovečanstvo već u tom pravcu gura, ono ipak još može da se tome suprotstavi. Jedino, ali zaista efikasno sredstvo koje mu još stoji na raspoloženju jeste sumnja. Zahvaljujući njoj moguće je suzbijati dogme i mitove. Uz njenu pomoć moguće je krčiti put uzročno-posledičnom razumevanju pojedinih događaja i pojava. Ono se, u najboljem slučaju, može potkrepiti izvorima prvog reda. Ali, ukoliko ih nema, zašto se ne oslanjati i na druga sredstva? Indicije, analogije, geografski položaj pa i čitanje između redova kada se radi o zvaničnim tvrdnjama ili medijskim saopštenjima mogu poslužiti kao orijentir. Svakako, ne bi trebalo pritom potceniti opasnost od pogrešnih zaključaka. Nije li, međutim, bolje lutati kroz zablude nego se od toga uzdržavati u ime poštovanja tabua, mitova i dogmi? Greške se mogu ispravljati pa dalje napredovati. Sa ideološkim argumentacijama je to daleko teže postići, a kako se time parališe duh, one se moraju suzbijati.

     Da bih tome i sam doprineo, pokrećem ovaj blog kako bih, putem razmišljanja o problemima iz prošlosti i sadašnjosti, naveo čitaoce da na njih ne gledaju kroz ideološko-propagandističke naočari. Činim to takođe i stoga da bih, zbog saradnje sa medijima koji se predstavljaju nezavisnim ili sa ustanovama koje se predstavljaju naučnim izbegao da dam povoda da budem budem poistovećivan sa njihovim bilo atlantističkim, bilo evroazijskim političkim stavovima.  Otud sam se, u prvo vreme, nosio mišlju da ovom blogu dam naglašeniji naučnički karakter i odgovarajući naslov. Međutim, budući da teme koje će u njemu biti razmatrane mogu da izađu iz tog okvira, odlučio sam se da ga nazovem: „Razmišljanja“ (francuski i engleki: „Reflexions“, nemački: „Das Nachdenken“). U njemu će moji tekstovi kako oni ranije objavljeni, tako i oni koji će tek biti postavljeni na sajt izlaziti biti publikovani na jezicima na kojima su napisani i koje će čitalac naći u odgovarajućim rubrikama kao što su „Eseji“, „Analize“, „Istorija“, „Prikazi“ ili nekim drugim koji bi se otvorili ako se za njih ukaže potreba.

     Želeo bih, na kraju, da srdačno zahvalim mojoj sestri Maši Marjanović za njenu pomoć u postavljanju ovog bloga i na spremnosti da moje tekstove prevodi na engleski.