HOLOKAUST I HOLOKAUSTI
Holokausta ćemo se najbolje sećati ako budemo znali da ga je bilo i pre, a na žalost, i posle Drugog svetskog rata.*
Holokaust Jevreja u doba nacizma
Žrtve su ne samo pripadnici jevrejske vere i nacije, već na desetine miliona pripadnika drugih etničkih, verskih, rasnih i klasnih grupa. Na njih se, medjutim, ne obraća pažnja. Samo u odredjenom trenutku, kada to nekoj ranijoj ili sadašnjoj velesili ide u račun, podići će se simbolično halabuka, tu i tamo baciti koja bombica pa se onda posuti pepelom po glavi, jer kao, eto, nismo znali. Posle će ionako sve da se zaboravi. Jeste, totalitarni režimi su zlikovački, ubilački. Ali nista manje nisu strasniji oni neoliberalni koji to čine diskretnije, ali daleko efikasnije: destabilizovanjem socijalne i privredne stabilnosti celoga sveta kako bi se svetsko bogatstvo slilo u ruku sve manjeg broja multimilijardera. Što zbog toga dolazi do humanocida nedostojnog savremene tehnološke epohe, na to se niko od onih, kako bi rekao Tito, "tamo gore, na vrhu" ne obazire. A i što bi? Oni su svoje bogatstvo pošteno (?) zaradili (osim, možda, onog čuvenog „prvog miliona“ kako je to svojevremeno priznao čuveni američki biznismen Henri Ford). Pa i narod kazuje: ko umije - njemu dvije. Medjutim, ko tome vičan nije, njega kažnjava tržište! A tržište je nemilosrdno, eugenističko: 99% svetskog stanovništva su njegove žrtve. Jedna šestina stanovništva zemljine kugle gladuje. Doduše, maše se idejama liberalizma i demokratije. No, one se, u stvarnosti, preobražavaju u diktaturu kapitala. A gde je diktatura, tu su i tiranija, i nasilje, i otimačina, i ratovi, i glad, i bežanija i, povrh svega, sistematska masovna ubijanja pripadnika drukčijeg identiteta kao potencijalno subverzivnog po krugove koji su na vlasti ili koji žele da je se domognu. Drugim rečima - holokaust. Sve se to svakodnevno vidja na elektronskim medijama, ali se tako ne obeležava, jer - kako nas uverava politika (uz pomoć naučnika koji joj bespogovorno služe) - holokaust je bio samo jedan: onaj koji su sprovodili Hitlerovi nacisti i čije su žrtve bile maltene isključivo Jevreji.
Ali kako onda definisati masovna istrebljavanja na klasnoj osnovi u komunističkim zemljama? Kako gledati na gulage i druge koncentracione logore ili na zloglasna „killing fields“ u Pol Potovoj Kampučei, današnjoj Kambodži?
Holokausti pod komunizmom -
Koncentracioni logor u „Demokratskoj“ Kampučei (današnjoj Kambodži)
Kako suditi o etničkim čišćenjima na Balkanu ili u Ruandi? Kako predstavljati masovna klanja vršena u tzv. Islamskoj Državi? Kao kolateralnu štetu? Tu i jeste problem. Vrede li samo životi pripadnika jedne odredjene boje kože, etničke odn. verske zajednice ili čitavog čovečanstva?
Na žalost, do pogroma i masovnih pokolja uvek je dolazilo i još uvek dolazi. Doduše na jedan potmuliji, ali ništa manje efikasniji način. Stoga, umesto da se od holokausta Drugog svetskog rata pravi kult večitog (i jalovog) ritualnog čišćenja savesti generacija koje za njega nisu odgovorne, jer su rodjene posle njegovog organizovanja i sprovodjenja, svrsishodnije bi bilo da se iz te tragedije izvlače pouke za budućnost. Za to je potrebno da se shvati mehanizam njegovog funkcionisanja kako bi poslužila kao inspiracija za borbu protiv njegovog ponavljanja. Bude li se to ostvarilo, onda će holokaust nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu naći svoje mesto u istorijskom kontinuitetu razvoja ljudskog društva. Ono će poslužiti i kao podsticaj za organizovano istraživanje sličnih zločina počinjenih u drugim zemljama u prošlosti i sadašnjosti. Na osnovu njega moći će da se uoče sličnosti i razlike, kontinuiteti i diskontinuiteti pa i nalaženje alternativa svim onim sistemima koji dovode do novih holokausta. Ovo, naravno, nije u interesu neoliberalnih elita. Njima je besumnje potrebno, ritualno oplakivanje žrtava nacističkog doba da bi lakše zabašurile onaj tihi, puzeći holokaust kojeg, u ime tržišne privrede, diskretno sprovode nad čovečanstvom. Taj holokaust, koji odnosi ne milione već možda i milijardu života tek očekuje raskrinkavanje i naučnu obradu u interesu izgradnje jednog humanijeg i socijalnijeg društva što one sistematski, metodično i planski onemogućuju.
* Povodom teksta „Kako se sećati Holokausta“ objavljenog 27. januara 2021. na portalu „nova.rs“
