OSMI MART IZMEÐU NOSTALGIJE, POLITIČKE KOREKTNOSI I BUDUĆNOSTI

Osmi mart u savremenom izdanju: militantne feministkinje u akciji

Treba li još slaviti Međunarodni Dan žena? Pitanje deluje bogohulno. Danas pogotovu budući da se u medijima sve više prostora posvećuje ženama. One dominiraju ne samo u izveštajima iz „džet set“ krugova već i u onima koji se odnose na socijalni odnosno politički militantizam. A lepeza njihove angažovanosti nije nikada bila šira. Rasprostire se od borbe protiv patrijarhalnog mentaliteta i seksualnog zlostavljanja do socijalne i rodne ravnopravnosti. Kad god se radi o akcijama od društvenog značaja, one su u prvim redovima. One agituju protiv svega što je vezano sa ideološkim predrasudama zaostalih iz prošlih vremena: protiv rasizma, protiv diskriminacije migranata, protiv homofobije i islamofobije. I ne samo to. One su revolucionarne. Istina, više šareno nego crveno, ali uvek levo. Njihove manifestacije iako više liče na performanse i hepeninge nego na protestne akcije u pravom smislu reči nisu toliko usredsređene na borbu za poboljšanje položaja žena u društvu koliko na angažovanju protiv diskriminisanja osoba druge boje kože ili istopolnih naklonosti. Izlaskom na ulice se ipak lakše skreće medijska pažnja nego svečanim akademijama po preduzećima i ustanovama kao što je nekada bilo.

Nastavljanje tradicije: predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić čestita Osmi mart

Takvo shvatanje nije neosnovano. Zaista, čemu slaviti prava žena i poklanjati im bukete tradicionalnih crvenih karamfila, bombonjere i parfeme ako su zastareli patrijarhalni odnosi u porodici i društvu još živi? Komunizam, koji je planirao da to promeni, u tome je omanuo. Savremenici se besumnje sećaju kako se Osmi mart upravo u komunističkim zemljama praznovao. Tog su dana slavljenice su spremale posluženje i dvorile svoje kolege koji su slavili njihov praznik. A kad je ceremonija bila završena, one su rasklanjale i prale prljavo posuđe i stoga se vraćale kućama kasnije od svojih muških kolega jer ovima nije padalo na pamet da im u tome pomažu. Verovatno ne sasvim bez razloga jer, budući da su patrijarhalni koreni veoma duboki, čak bi ih i koleginice gledale popreko. Zbog svega toga se proslava Osmog marta, pogotovu u komunističkim zemljama, izvitoperila. Budući da je bila svedena na obavljanje jednog pukog ideološko-političkog rituala, izgubila je na uverljivosti i pretvorila se u farsu.

Pa opet ne bi se moglo reći da je i takav način slavljenja Dana žena bio besmislen. Ako ništa drugo, barem je jednom godišnje ženama iskazivana makar simbolična zahvalnost za doprinos razvoju društva. Bila je to i prilika za sećanje na dug put koji su žene prošle da bi izvojevale ravnopravnost u javnom životu.

A rezultati jesu bili tu: žene su ne samo u komunističkim već i u kapitalističkim zemljama pravno i politički izjednačene sa muškarcima. One su dobile pravo glasa, mogle su da dođu do najviših funkcija u državnom aparatu, mogle su da raspolažu imovinom pa i da odlučuju o porodu. Naravno, sve prepreke u praksi nisu bile uklonjene, ali je je dostignuće bilo od takvog značaja da je uticalo na socijalno zakonodavstvo i u najpatrijarhalnijim zemljama tzv. Trećeg sveta sve do Homeinijevog islamističko-fundamentalističkog protivudara 1979. godine.

No, to se danas (namerno?) zaboravlja. Novom svetskom (neoliberalnom) poretku očevidno nije potrebno sećanje na socijalna dostignuća iza kojih je stajao i poraženi komunistički sistem. Jedino do čega mu je stalo jeste da razgradi društvo putem njegovog usitnjavanja na zatvorene, ali dobro organizovane kolektivističke identitetske grupe, a na osnovi ne klasne već rasne, etničke, verske i kulturne pripadnosti. U takvom sistemu u kome se kritička misao smatra jeretičkom, a jeretik sudski proganja, demokratije više nema. Kriminalizovanjem slobode misli, govora i kritike, ona se preobražava u totalitarizam, doduše ne komunističkog već komunitarističkog tipa. Drukčije ne može da bude, kada se taj razvoj odvija uz svesrdnu podršku onih političkih snaga koje se još uvek nazivaju socijalnim, socijalističkim, socijaldemokratskim, laburističkim, demokratskim i ekolološkim.

Nekoliko „bisera“ sa demonstracija povodom Osmog marta u Nemačkoj.

Levo gore: „Patrijarhat mi ide na jajnike“. Desno gore: „Menstruiram na vaš patrijarhat“.

Gde je u tom sistemu mesto ženama u borbi za njihova prava? Stiče se utisak da se on izvitoperio. Nekadašnja borba za ravnopravnost između žena i muškaraca preusmerena je na vođenje rata protiv muškaraca. Oni su prokazani kao zakleti neprijatelji ženskog roda jer nose patrijarhalizam u genima kojima se treba večno svetiti zbog vekovne diskriminacije nad ženama. Stoga se, umesto ravnopravnosti sa muškarcima, zahteva njihovo potčinjavanje odn. diskriminacija. No, potpirivanjem osvetoljubivosti ne ispravljuje se istorijske nepravde već raspiruje mržnja. Što je ona kolektivnija to je opasnija. Ona ne otvara oči već zaslepljuje, ne gradi već razgrađuje, ne miri već zavađa. Dok je ona prisutna, nije moguće raskrstiti sa prošlošću i kretati se napred.

Levo: „Zbacite 'jake muškarce'“. Desno: Plakat Saveza međunarodnih feministkinja sa pozivom na demonstracije 8. marta 2023. u Berlinu. Poziv je upućen svim, pogotovu „trans“- ženama. Izričito se napominje da tzv. „cis-muškarci“ nisu dobrodošli. Njima se preporučuje da organizuju jednu drugu akciju protiv suzbijanja nasilja nad ženama.

No, to je upravo ono što savremene „borkinje“ za prava žena, koje su mahom ne samo mlade već i intelektualno nezrele, ili ne vide, ili ne žele da shvate, a možda i ne smeju da to čine. Tako se dolazi do apsurdne situacije da se one, s jedne strane, okomljuju na muški rod kao na otelovljenje patrijarhalnog nasilja, a s druge tolerišu diskriminaciju žena na verskoj osnovi koja se putem masovne migracije prenela na laicistički Zapad. Takvo gledište se pravda poštovanjem verskog i kulturnog identiteta došljaka iz islamskih zemalja do mere da se u pokretima za žensku emancipaciju čak promovišu žene koje se zabrađuju iz verskih razloga. Treba li se onda čuditi što one ne pokreću nikakve koordinisane akcije solidarnosti ni protiv odevnog pritiska, ni protiv aranžiranih brakova maloletnica, ni protiv patrijarhalnog ograničavanja prava devojkama na obrazovanje i samostalni izbor partnera? Nema, takođe, ni povike protiv progona „veštica“ koji se, na žalost, još praktikuje u afričkim zemljama niti angažovanja u borbi protiv zagovornika izolovanja čitavih plemenskih grupa na drugim kontinentima radi navodnog očuvanja njihove tradicionalne kulture. Naprotiv, militantne feminističke „antropološkinje“ prave dokumentarne filmove u kojima se ta tendencija zagovara, ne razmišljajući pritom da li se time ne povređuju ljudska prava. U pitanju su pravo na obrazovanje, na emancipaciju, na komunikaciju sa spoljnim svetom, na duhovni individualni razvoj, a u krajnjoj liniji i na doprinos daljem razvoju odnosno humanizaciji čovečanstva. Treba li to podsticati ili sprečavati? Treba li zatvarati pripadnike domorodačkih društava u getoe ili rezervate pod izgovorom očuvanja njihove kulture i (mahom patrijarhalnih) tradicija? Budući da neoliberalizam, zagovaranjem komunitarizma, upravo na tome radi, moglo bi se zaključiti da mu je krajnji cilj da nametne čovečanstvu jedan novi vid plemenskog društva.

A šta na to kažu zenski pokreti? Isto što i po pitanju razgrađivanja ženskih sloboda od strane fundamentalističkih verskih grupa ili sistema. Ćute i čekaju na mig „odozgo“ tj. s one strane „velike bare“. Kada ga dobiju, onda se i aktiviraju. Tako vidimo da su se one, na kraju, ipak oglasile i pružile podršku borbi iranskih žena protiv obaveze nošenja čadora. Doduše mlako i bez medijske kampanje koja je pruzena protestnim akcijama protiv narušavanja klimatske stabilnosti širom sveta. Ali, budući da Iran podržava Rusiju u ratu sa Ukrajinom… Nisu bile zaboravljene ni Avganistanke čiji je položaj pod talibanskim režimom daleko gori. Međutim, dalje od sporadičnih simboličkih manifestacija solidarnosti se, nije se išlo.

Očevidno, zavisnost od viših političkih interesa sputava akciono dejstvo pokreta za ženska prava koji se poistovetio sa feminizmom. No, ostvarivanenje istinske ravnopravnosti između žena i muškaraca bilo u radnom procesu bilo u društvu zahteva ne samo slobodu akcije već i njihovu međusobnu saradnju na bazi obostranog poverenja. A ta saradnja mora biti usredsređena na menjanje postojećih društvenih, ekonomskih i političkih odnosa. Preuređivanjem vladajućeg svetskog poretka na način u kome bi se rad vrednovao na osnovu angažovanosti na produbljivanju društvenog blagostanja mogao bi da favorizuje nove kreativne inicijative na svim područjima. Sredstva za to bi se mogla naći ako bi se novac koji se ulaže u špekulacije ili parkira u poreskim rajevima reinvestirao u infrastrukturu i ako bi se žudnja za prekomernim materijalnim bogaćenjem zamenila svešću o vrlini skromnosti. To bi značilo i odbacivanje sebičnosti u prilog humanističkog altruizma i predstavljalo istinski društveni preobražaj odnosno revoluciju. Ukoliko bi i žene bile nosioci takvih inicijativa i pritom sarađivale sa licima drugog pola ili identiteta, onda bi i njihov praznik, Osmi mart, dobio novi smisao. Izdigao bi se iznad nostalgičnih sećanja, udaljio od sadašnjeg trivijalnog uličnog muškomrzačkog performansa i postao istinski podsticajan za dalju borbu protiv struktura u kojima su žene, u ime običajnog prava i verskih dogmi, još uvek obespravljene. Bio bi to veliki korak ne samo u emancipaciji žena već i čovečanstva. U tom slučaju bi i njegovo proslavljanje postalo smisleno. Međutim, što se s tom bude duže otezalo, to će Osmi mart ostati ono što je sada: razapet između nostalgičnog rituala i politički korektne lakrdije. Na tome feministkinjama hvala, a još više onima koji njima manipulišu iz pozadine, a mahom su muškog roda.

Osmi mart budućih generacija: The show must go on...