REFLEXIONS

Dugo sam razmišljao o svrsishodnosti pokretanja sopstvenog sajta. Ima li smisla da se to cini kada se zna da je javnost ionako preopterećena informacijama iz elektronskih i drugih medija? Međutim, ako se ima u vidu da je većina njih zbog vezanosti za odredjene političke krugove pristrasna i tendenciozna, onda bi takav pokušaj ipak mogao da bude celishodan. Naime, sve je očiglednije da je čitalačka publika prezasićena tekstovima propagandističkog karaktera objavljenim sa namerom da je „senzibilizuju“ za stavove političkih elita, a ne da joj pomognu da prodre u suštinu njihovih pobuda. Otud i sve naglašenija negativna reakcija javnosti prema tzv. korporativnim „mainstream“ medijima čije se plitko i dvodimenzionalno izveštavanje doživljava kao obmana inspirisana iz vrlo određenih političkih i privrednih krugova. Jedan njen deo okreće se tzv. alternativnim medijima u nadi da će u njima naći potpunija i nepristrasnija objašnjenja o zbivanjima koja potresaju svet i dovode u pitanje opstanak čovečanstva. Međutim, ni alternativna medija nisu nepristrasna. Jedna deo njih, posebno onaj koji zastupa navodno levičarske koncepcije, dobija i diskretnu finansijsku podršku iz zapadnih privatnih fondacija, često onih istih koji subvencionišu i njihove političke elite. Jedan drugi njihov deo, koji ne krije svoje ultranacionalističko opredeljenje, takođe crpi svoja sredstva iz odgovarajućih zapadnih finansijskih institucija, ali s obzirom na njihovu uzdržanost u kritici Rusije, Kine ili Irana, teško je isključiti da ovi mediji ne deluju i u funkciji njihove propagande odn. da u tu svrhu primaju bilo direktno, bilo indirektno i odgovarajuća sredstva. Kod nekih velikih alternativnih sajtova koji se odlikuju izuzetno dobro utemeljenom geopolitičkom analizom zapadne politike, ali ne i Rusije, Irana ili Kine, taj je pristup još uočljiviji. Kome onda verovati?

Javnost je u nedoumici. Uočava se odbojnost prema svakoj vrsti informisanja, zbog uverenosti da mediji ne samo što „lažu“ (pristojnije rečeno dezinformišu) nego i zbog stvarana osećaja beznadežnosti u traženju alternative delovanju vladajućih elita. Dobar deo javnog mnenja toliko je užasnut razotkrivanjem niskosti njihovih pobuda i savršenstvom mehanizama kojima one podjarmljuju čovečanstvo, da više nije voljno da o tome razmišlja. Otud se ono ili isključuje iz informativnog toka, ili se, poput davljenika, hvata za slamku istorijske i političke mitologije. Strah od rušenja iluzija i suočavanja sa zastrašujućom stvarnošću, navodi ga da svaku racionalnu argumentaciju ili dovođenje mitova u sumnju na prečac proglasi „teorijom zavere“. Pritom ne primećuje upadanje u ideološku klopku savremenih vladajućih elita koje zapravo ni ne žele da se javnost prosvetli, osvesti, okupi i potraži alternativu njihovoj prevlasti, jer, po njima, alternative nema. Nema je ni na Zapadu, nema je ni na Istoku. Na Zapadu vladaju „banksteri“, na Istoku „oligarsi“, a neoliberalni sistem im je zajdnički imenitelj.

Ako svetskom poretku alternative nema, pa je traganje za njim uzaludno, ne bi li je onda trebalo stvarati? Iz semena klija cvet, iz iskre plamen, a iz ljudskog duha i poneka dobra inicijativa. Zna se to već odavno, ali su se raniji pokušaji redovno izjalovili. Da li su izgledi za to u današnjim uslovima povoljniji? S obzirom na povezanost sveta mrežom elektronskog informisanja, da, ali usled sve jače kontrole centara moći, ne. Izazov, međutim, ostaje, jer je za moćnike njegovo neprihvatanje odzraz bespomoćnosti koja ih samo može navesti na pojačavanje nasilja nad ljudskim rodom.

No dizanje rukavice ne znači i posezanje za mačem, već za znanjem i za perom. Koliko se moćnici toga plaše vidi se po njihovom naporu da sistematski razgrade školsko obrazovanje i da stave medije pod potpunu kontrolu. Računica je jasna: što je manje humanistički obrazovanih lica sposobnih da zrelo i kritički nezavisno sagledavaju razvoj društva, to im je lakše da manipulišu ljudima, to im je jednostavnije da ih zavedu verskim i ideološkim dogmama, da ih zatvaraju u rasne, religiozne, etničke ili od Zapada posebno favorizovane zajednice istopolnih naklonosti. Kao takve one se, radi daljeg destabilizovanja određenih strateških ili ekonomskih područja i njihovog izrabljivanja, mogu efikasno upotrebiti za huškanje bilo jednih zajednica protiv drugih bilo manjina protiv većina. Zahvaljujući već ionako okrnjenoj nastavi humanističkih predmeta u školama i na fakultetima kao i želji mladih da se angažuju za plemenite društvene ideale, moćnici bez problema nalaze u njihovim redovima svoje „korisne budale“ koje im, svojom delatnošću u levičarskim političkim krugovima, nevladinim organizacijama i humanitarnim udruženjima, pružaju čak i besplatne usluge u ovom (a)socijalnom radu. Njihov emocionalni zanos uz nedovoljno životno iskustvo i nedostatak intelektualne zrelosti daju se bez teškoća zloupotrebiti u svrhe suprotne od proklamovanih. Tako će njihovo zauzimanje za tolerantnost stati na pragu političkih tabua, tako će njihovo zastupanje načela demokratskih sloboda čiju osnovu čine sloboda govora i misli biti poništeno primenom političke korektnosti i tako će oni, ne primećujući, postati politička, jednog dana možda i tajna policija upravo onih snaga čiji je cilj da pod firmom demokratije ruše demokratiju. Nesvesni čijim interesima služe, a spremni da se bore za bolje društvo, oni će rado izaći na ulice pa čak i dizati revolucije, ali ne socijalne, već šarene, tj. one koje širom otvaraju vrata prodoru multinacionalnih kompanija i diktatu međunarodnih finansijskih institucija. Mogu li se mladima otvoriti oči i dokazati da se radi o njihnamernoj i dobro smišljenoj zloupotrebi njihovog idealizma u prilog onih političkih i ekonomskih snaga koje im zdušno uništavaju budućnost? Evo još jednog velikog izazova sa kojim se treba suočiti.

Postavlja se, naravno, pitanje kako. Mogu li individualne inicijative da nešto pokrenu u željenom pravcu? O tome se može nagađati. Ali ako ništa drugo, mogu staviti na raspoloženje sakupljeno znanje i iskustvo i dati elemente za razmišljanje ili akciju. Od nečega se može i mora početi. Izazov je tu. „Izazov“…

Ime je nađeno. A što se strukture tiče, ona bi se sastojala od članaka, komentara, polemika i prikaza. Usmerenost je na analitičko-kritičnom pristupu dogadjajima uglavnom iz najbliže prošlosti, ali će na sajt biti stavljeni i raniji radovi objavljeni u drugim časopisima, na radiju i na elektronskim medijima. Koliko je moguće, članci će biti snabdeveni naučnim aparatom (fus-notama) kako bi se ukazao na izvor informacija, a analize će nastojati da, koliko je moguće nepristrasno dokuče interese, mistifikacije i propagandističke manipulacije koje se kriju iza pojedinih zbivanja na savremenoj političkoj ili istorijskoj sceni. Napisi će nastojati da budu lišeni političke pristrasnosti i apriorističkih sudova, ali će biti angažovani kroz ukazivanje na moralni i humanistički kontekst delovanja pojedinih protagonista.

U okviru jedne posebne rubrike objaviću sopstvena iskustva u toku mog radnog veka koji bi mogli da se koriste u pedagoške svrhe, kako u novinarskom, tako i u istraživačkom radu na području istorije. Predvideo bih i rubriku za prikaze knjiga, časopisa ili predavanja, za kontakt i, eventualno, za linkove.

Tekstovi na sajtu pojavljivaće se, zbog potrebe da budu dostupni što širem čitalačkom krugu uglavnom na dva svetska jezika kojima najbolje vladam (francuskom i nemačkom), a kraći i na srpskom. U nemogućnosti da duže tekstove sam prevodim i da za njih angažujem prevodioce, pokušaću barem da dam rezime i na drugim jezicima, uključujući engleski. Pritom molim čitaoce da mi oproste na jezičkim nekorektnostima budući da nisam ni lingvista niti profesionalni lektor i da mi nije moguće da angažujem stručnjake sa tih područja.